Profesionalna orijentacija

To je jedna od najčešćih situacija.

Dete ne zna koju školu želi.
Roditelji pokušavaju da pomognu.
Informacija je previše.
Pritisak raste.

Najčešće se tada dešava:

• odluka se donosi u poslednjem trenutku 
• oslanjanje na iskustva drugih 
• izbor prema popularnim zanimanjima 
• izbor prema željama roditelja 

I tada se javlja najčešći strah:

"Šta ako pogrešimo?"

Dobra vest je — odluka ne mora da se donosi na osnovu pretpostavki.
Postoji način da se donese na osnovu realnih uvida. 

Razgovor koji se dešava u mnogim porodicama s decom: "Nemam pojma šta da upišem." "Pa, imaš još vremena/Kako misliš ne znaš?/A šta misliš o ovome..."

Kada vam dete kaže da ne zna koju školu ili fakultet želi da upiše, to je zaista tako, ali to neznanje ne ide iz manjka informacija o školama i fakultetima, već ide iz straha.
Straha da će pogrešiti, straha da nema nazad, često i iz pounutrenog (preuzetog) roditeljskog straha.
Tu je i strah da će “upropastiti” svoj život - iako ni ne zna šta to znači.
Deca, takođe, imaju strah da će biti odbačeni, da se neće pronaći, da će, barem na fantazijskom nivou, morati da rade poslove koje ne vole.

Ovakvi strahovi su kod dece i mladih iracionalni, jer deca i mladi nemaju realno životno iskustvo, ali ni zrele kognitivne i psihičke aparate da bi mogli da razumeju kompleksnost pojma “životnih odluka”.

Sa druge strane, roditelji tu kompleksnost mogu da razumeju, ali je često razumevanje zamućeno ličnim iskustvom, strahovima, lošim iskustvima i uverenjima.

Deca i mladi prilikom odabira daljeg školovanja traže najpre emocionalno razumevanje situacije u kojoj se nalaze, a potom i adekvatnu i razumljivu količinu relevantnih informacija koje mogu da im pomognu da se sa pitanjima daljeg školovanja nose. Namerno kažem adekvatnu i razumljivu količinu relevantnih informacija - jer bilo koji višak može da dovede do daljeg preispitivanja i nesigurnosti.

Isto važi i za roditelje.

Iz želje da se pomogne detetu, često se deca preplavljuju informacijama, iskustvima drugih, “pričaj sa ovim/onim” situacijama - koje, iz najčistije dobre namere, mogu dovesti do konfuzije.

Takođe, ako su roditelji nesigurni, ili preplavljeni svojim ličnim strahovima, iste lako prenose na dete - i dešava se da se konačne odluke donose ili prerano ili u zadnji čas. I tada su mahom, pogrešne.

Stoga, razgovarajte sa detetom, idealno krajem VII razreda osnovne, ili polovinom III razreda srednje škole, pokažite razumevanje, pričajte o strahovima, i u ovim razgovorima budite što konkretniji. Takođe, taj razgovor možete da proširite uključivanjem stručne osobe u proces profesionalne orijentacije.

Ja mogu da budem ta vaša osoba.
Pišite mi. Profesionalna orijentacija je investicija u mir - i vaš i detetov. 

Vaše dete je pred važnom odlukom. Škola. Fakultet. Pravac. Budućnost. I gotovo svi roditelji imaju isto pitanje:  Šta ako pogrešimo?

Profesionalna orijentacija nije samo testiranje. To je proces koji pomaže da razumete:

• u čemu je vaše dete zaista dobro 
• šta ga istinski zanima 
• koje opcije imaju smisla za budućnost 
• kako se potencijali prevode u realne karijere 

Na kraju procesa ne nagađate. Donosite informisanu odluku sa više sigurnosti i manje pritiska. 

Nakon procesa profesionalne orijentacije dobijate:

✔ Razumevanje potencijala deteta
✔ Uvid u sposobnosti i način razmišljanja
✔ Jasniju sliku interesovanja i motivacije
✔ Realne opcije školovanja i karijere
✔ Procenu tržišnih mogućnosti

Rezultat nije samo izbor škole ili fakulteta. Rezultat je:

• manje pritiska 
• više sigurnosti 
• jasniji pravac 

Informisana odluka donosi mir i roditeljima i detetu.